Српски Монархистички Покрет у Немачкој

Београд, 28. јун 2009. – Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар II и Принцеза Катарина, у пратњи господина Душана Бабца, члана Крунског Већа и професора Николе Моравчевића, члана Крунског Савета посетили су данас Косово и Метохију како би обележили Видовдан. Овом приликом Њихова Краљевска Височанства доставили су и хуманитарну помоћ.

Њихова Краљевска Височанства прво су присуствовали Светој архијерејској литургији коју је служио Његово Високо Преосвештенство Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије Радовић, епископ рашко-призренски Господин Артемије, епископ липљански господин Теодосије и епископ милешевски господин Филарет у манастиру Грачаница.

Светој архијерејској литургији у манастиру Грачаница, задужбини српског средњевековног Краља Милутина, присуствовали су и г-дин Горан Богдановић, министар за Косово и Метохију, г-дин Богољуб Шијаковић, министар вера, г-дин Небојша Брадић, министар културе, ректори државних универзитета, као и многобројни грађани Србије са Косова и Метохије.

Након Литургије, Принцеза Катарина је испоручила хуманитарну помоћ намењену деци Косова и Метохије.

Њихова Краљевска Височанства посетили су Газиместан, место где се 1389. године одиграо чувени Бој на Косову. Молебан је одржан за све пале јунаке Косова и Метохије. Његово Преосвештенство епископ рашко – призренски господин Артемије поздравио је све присутне и најавио говор Њ.К.В. Престолонаследника Александра II.

Поздрављајући госте и народ, Престолонаследник Александар је истакао:

“Нећу Вам данас говорити оно што сви већ знамо: да смо овде на својој земљи, да су овде наши корени, наша колевка, цркве, наши домови. Да је ту део наше прошлости и да је овде део нашег идентитета. Желим да кажем пар речи о нечем другом. Овде су наши људи, ту сте Ви и Ваша деца, драги моји земљаци. Дубоко верујем да ће овде живети и Ваши унуци. Надам се да ће они, наши унуци, живети овде у неким бољим и срећнијим околностима. Да ће се рађати, расти, учити, стварати породице и да ће мислити о обичним стварима и радостима које живот значе. Ја као потомак Карађорђевића – у име својих предака и својих синова и у име моје супруге на данашњи празник управо то бих да пожелим нашој деци и нашим унуцима: да уче, да раде, да живе у миру са собом и са својим суседима. Да са суседима могу да поделе обичне радости и туге, да нас нико не напада зато што смо другачији и да ми никог не гледамо као непријатеља – зато што је другачији“
Престолонаследник је честитао Видовдан, веома важан верски и национални празник за цео српски народ широм света којим се обележава сећање на пале српске јунаке на Косову и Метохији. Престолонаследник Александар је потом положио ловоров венац на споменик на Газиместану.

Извор: THE ROYAL FAMILY OF SERBIA

Филм ” Професионалац ” из 1994. године.

Жан Рено и Натали Хершлаг….

уз Sting и ” Shape of my heart “

Draga Obrenović (devojačko Lunjevica)
Kraljica Srbije i supruga kralja Aleksandra Obrenovića, poslednjeg kralja iz dinastije Obrenovića.

(Foto – Draga u ocevom krilu)

(Foto – ..nesto starija)

“…Zadivljen sam tom zenom i njenim zivotom, njenom brigom za porodicom, za bracu i sestre. Sve sto se prica o njoj je uglavnom netacno,a zanemaruje se cinjenica da je bila veoma obrazovana, da je govorila nekoliko jezika, prevodila knjige, pomagala sirotinju…
Bila je postena zena svom muzu inzenjeru Masinu, a posle njegove smrti kao cestita i mlada udovica osam godina je bila u Bijaricu. Njoj su u Bijaricu i pesnici pesme posvecivali, bila je postovana i ugledna. Vec trideset godina bavim se njenom biografijom i sakupljam sve podatke i dokumente o njenom zivotu u Francuskoj…

U Bijaricu sam saznao pravu istinu o Dragi, njenoj lepoti, dobroti, postenju i karakteru i zato sam resio da osvetlim njen zivot. Ta ljubav traje vise od 30 godina. Draga je stalno oko mene, svuda u meni. Imam srecu da su je moja supruga i deca prihvatili, jer Draga, ipak nije ziva. Na Sasu i Dragu ne gledam kao kraljeve, vec kao ljude.
Impresionira me njihova ljubav i pozrtvovanost za obicnog coveka. Uostalom, njihova ljubavna prica fascinirala je ceo svet.

Pa, i srpska himna se u Bijaricu svirala vise nego francuska, nabraja Jevrem. – Svake godine, na praznik Svih svetih odem na grob kraljice Natalije, u Lardiu, 40 kilometara udaljenom od Pariza i polozim cvece koje je najvise volela, a kad odem u Beograd, nosim cvece Sasi i Dragi” -sa setom govori Dimitri…”

Jevrem Dimitrijevic

” Kraljica Draga Obrenovic – Biarritz, France “, ( Ulje na platnu, 120×90cm), Sasa J. Miskovic

(Foto – Ubistvo kraljevskog para 1903. god.)

Restless Fate

A love too strong
is meant to last forever
and end in tragedy

A hated Queen
A disliked King
Meant to die
in violence

A young man,
unhappy child,
beloved husband
and the final King
The last of a Dynasty

A woman,
so nice and kind,
yet hated so much,
She married twice
but only once for love
and that love,
would seal her fate

Together they make a couple,
a fine Royal Couple,
A nice young king
A compassionate Queen,
Yet both misunderstood,
hated by their subjects
Found death at night,
so tragic was fate,
for they died in Violence

Now they rest,
Together forever,
A king and Queen,
Lovers for all time,
within the grounds
of their beloved Country.

Slava im i vecni pokoj!

Fly me to the moon
Let me play among those stars
Let me see what spring is like
On jupiter and mars

In other words, hold my hand
In other words, baby kiss me

Fill my heart with song
Let me sing for ever more
You are all I long for
All I worship and adore

In other words, please be true
In other words, I love you

ОТВОРЕНО ПИСМО СРПСКИМ ВЛАДИКАМА

Да ли је Преосвећени Артемије један «јефтини и болесни политикант» или последњи светосавски Владика СПЦ?

Преосвећени Владика Рашко-призренски и косовско-метохијски, Господин Артемије, столује на оној Светој земљи, коју је Небески Сведржалац поверио Србима већ од њиховог доласка на Балкан на овоземаљско чување и Његово православљање. Ту је по први пут застало и заглавињало Османско царство, одатле су српски Патријарси спасавали стотине хиљада својих паственика од турске сабље и арбанашког ханџара, ту се диже преко хиљаду Божијих кућа ка небу и сведочи веру, наду и љубав. Ношење крста је овде, кроз читаву нашу историју а најкасније од жалосног и трагичног обрачуна жупанске браће Тихомира и Стефана Немање на Косову Пољу, имало једну јерусалимску димензију.
Преосвећени Артемије носи тај крст часно и непоколебљиво, он није избегао ни пред НАТО-бомбама, ни пред арбанашким погромашима а ни пред садашњим узурпаторима политичке власти у овој српској покрајини. Његов светосавски пут је стаза и судбина једног пастира-бранитеља, чије стадо је опкољено вучјим чопорима који се без одмора, махнито и острашћено залећу, кидају, комадају… Није, дакле, чудо да га не воле сви они са орвеловским новоговорним називима (НАТО, УСА, ЕУ, КФОР, УНМИК, ЕУЛЕКС, итд.) јер када би га, не дао Бог, волели… то би значило да се пастир у вука претворио… Један верни следбеник Светог Саве и Светог Николаја Жичког, један ученик оца Јустина, међутим, не повија се по ветру тренутних светских (зло)моћника, он следи Спаситеља и са ловоровим и са трновитим венцем. Чињеница да су злосрећне прилике дале његовом преданом раду на народном послу једну неоспорну и позитивну политичку димензију само потврђује горњу констатацију – ко би могао, ко би смео да одрекне Светом Сави или Светом Николају ту исту одлику и заслугу?
И папир је већ уморан од жалби, чуђења, оптужби и анализа – зашто пак београдски управљачи тренутне српске државности отуђују, занемарују, одричу се Преосвећеног Епископа Косова и Метохије, зашто му окрећу леђа и препуштају га ветрометини и вучјој трпези, зашто су пристали да им се засене очи, запуше уши, забраве уста, увежу руке? Зар они никада нису чули за Божији суд или макар за суд историје? Прагматизам дневне политике? Не може шут с рогатим? Спасимо шта се спасти може? Окренимо се светлој будућности, која је (и остаје?) пред нама? Постоји још безброј баналних језичких полит-играрија и еуфемизама, који замарају уши и вређају разум и – ниједан не пије воде. Генерал Милан Недић је својевремено донео сигурно најтежу одлуку у свом животу, свесно ставио на коцку своју националну и официрску част да би спасао што се спасти могло од биолошке супстанце српског народа. Он је, међутим, имао посла са људским касапином и србомрсцем Хитлером и он је већ при преузимању тог стравичног крста изјавио да је спреман да одмах после рата стане пред један национални суд! Властодршци у Београду, напротив, говоре о «демократији и бољитку (а Косово и Метохија ишчезавају са хришћанске карте света), о слободи и животном стандарду (а један део остатка гетоизираних Срба на Косову не умире од глади само захваљујући народним кухињама из труда Преосвећеног Артемија)»… Они говоре о «уласку у Европу» (и свесно праве замену теза «Европа/ЕУ») а када говоре о уласку у НАТО – зар то није већ поменуто придруживање вуковима, оним истим вуковима, који се без одмора, махнито и острашћено залећу, кидају, комадају? Који само длаку мењају? А ако су им (српској владајућој гарнитури) намере ипак часне а прилике опет једном претешке – зашто не називају ствари својим правим именом, зашто још нико није потврдио спремност да се по нормализацији ситуације стави на располагање једном националном суду… кад већ, изгледа, никада нису чули за Божији суд или макар за суд историје?
Још неразумљивије и болније је, међутим, када се чита на пр. из једног писма, од марта 2009, једног српског Епископа (Владика Хризостом Бихаћко-петровачки) једном српском Епископу (Владика Артемије Рашко-призренски и косовско-метохијски):

«Постављамо једноставно питање: када ћете се престати бавити тако јефтиним политиканством? То што ви радите није ништа друго до ли јефтино и болесно политиканство. Бидите оно што треба да будете ЕПИСКОП СВОМЕ НАРОДУ и помозите му у овој невољи. Ко више има жељу и потребу да слуша то ваше истрошено и изанђало тричарење. Ако ви не поштујете Цркву своју, свога Патријарха, свој Сабор, свој Синод, шта сте ви? Ко сте ви? Је сте ли ви сигурни у свој интегритет еписко,па Цркве божије, или ви одрађујете неке друге послова? За кога и ради чега? О, Боже мој, шта је са вама? Да ли је могуће да један епископ, који би требао имати просвећен ум, са толико острашћености и отсуства саборне свијести, збуњује и себе и све око себе? (…) Ви немате храбрости да се ухватите у коштац са проблемима своје Епархије и због тога замајавате и себе и друге око себе. Али знајте: само свјетлост свијетли! Упалите је, ако имате!
Бојимо се таме и тамнила које свуда и на све стране одашиљете.
Владика Хризостом“

При овоме, за тренутак постаје разумљива жеља да се обични човек одрекне Божијег дара вида, слуха, говора… јер нити приличи једном вернику да пада у очајање, нити пак да критикује једног Владику. Легитимно је, међутим, и преко потребно позивати на саборност и слогу, свако има право да се држи светосавске традиције и да подсети да је коинонија Божијег сина старија од било које екумене залуталог људског рода. Свако, чак и у принципу немоћно дете ће покушати да помогне својој мајци ако спозна да јој није добро и то важи и за нашу Свету мајку, нашу Цркву.

Стога дозвољавам себи молитвену и просто људску молбу – не тако, нека нам је Бог у помоћи! Сигуран сам, наиме, да Преосвећени Артемије није последњи светосавски Владика и желим да верујем да није ни само први светосавски владика једног тек будућег времена.

Православски просто,
др Владимир Умељић